О књизи: 2005 / У драми Вјачеслава Дурненкова "Три чина у четири сцене" (2003) постављена је метафора за трагедију уметниковог стваралаштва импотенција. Радњу, засновану на четири анимиране слике самарског уметника Брашинског, наводно блиског Луталицама, обједињује јунак драме Николај, млади петербуршки писац. Дубоко је незадовољан оним што излази из његовог пера, па на крају напушта престоницу. Аркадије, његов пријатељ и критичар, организује окупљање „веома анархичног” у свом стану, на начин окупљања било нихилиста 1860-их или социјалиста 1890-их... Тако, галопирајући кроз епохе, показујући да „ сада“ (оно што се дешава у драми) значи „увек“ (дешавало се у различитим епохама и наставља се и данас), Дурненков уписује мотив уметности као терора у свој вечни заплет катастрофе. У Дурненкововој драматургији, све што се догодило јуче дешава се сада, а све што се сада дешава већ се догодило јуче. Све што се дешавало и дешава је највероватнији сценарио за будућност, али сазнање о томе је и даље недоступно и остаје у мраку.